О књизи: 2014 / „Напред, после Стаљина, Берија нас води! Поуздано идемо ка праскозорју будућности!“ – певали су совјетски официри безбедности. Колективне фарме и рудници, улице, партизански одреди и пионирске организације носили су имена по „Лубјанском маршалу“, његове портрете су носили радници на демонстрацијама уз Стаљинов лик, а у Грузији, где је култ Беријине личности био посебно јак, прва здравица се дигла Лаврентију Павловичу, а тек друга - за „Вођу народа“. Овај „култ“ није нестао ни након хапшења и погубљења Берије – само се знак променио, са плуса на минус: проглашен је не само „џелатом“, „завереником“ и „енглеским шпијуном“, већ ђаволом и сексуални манијак као Плавобради. Последњих година клатно се поново окренуло у другом правцу - сада Берију све више називају „бриљантним организатором“, „оцем совјетске атомске бомбе“ и чак „најбољим менаџером 20. века“. да је почео да рехабилитује незаконито репресивне, залагао се за укидање регистрације и против хладног рата? Треба ли веровати гласинама да ће Берија да одузме власт партијским функционерима и да је преда народу? Није ли због тога заправо убијен? Има ли разлога да га сматрамо „претечом Горбачова” и не би ли се „омрзавање Берије” завршило на исти начин као и Горбачовљева „перестројка” – распадом СССР-а бес или пристрасност“, без прећуткивања ни достигнућа ни злочина, ни губитака, ни победа.